| |     latinica | english  
Насловна
Путовања грађана Србије у иностранство

Актуелне вести о путовањима грађана Србије у иностранство можете потражити ОВДЕ.

 

Визе за иностранство и информације о државама

Опште препоруке пре поласка на пут

Важење возачких дозвола Р. Србије у суседним и земљама ЕУ

Остваривање здравствене заштите у иностранству

Епидемиолошка ситуација у свету<а, Првим и Другим српским устанком 1804. и 1815. године.Турско царство еј већ било у дубокој унутрашњој кризи без шансе за опоравак. Ово је имало посебно тежак ефекат на хришћанске нације које су живеле под његовом влашћу. Срби су покренули не само националну, већ и друштвену револуцију, и Србија еј полако почела да хвата корак са европским државама усвајањем буржоаских друштвених вредности. Као резултат устанака и каснијих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србије која 1878 добија међународно признање.

Овај период карактерише смењивање две династије које воде порекло од Карађорђа Петровића, воћче Првог српског устанка, и Милоша Обреновића, вође Другог српског устанка. Даљи развој Србије карактеришу генерални успон економије, културе и уметности, пре свега захваљујући мудрој државној политици слања малдих људи на школовање у европске престолнице. Сви они назад доносе нови дух и нови систем вредности. Једна од спољних манифестација трансформације кроз коју пролази бивша турска провинција је проглашење Краљевине Србије 1882. године.

У другој половини XIX века Србија је део система европских држава и формирају се прве политичке партије дајући на тај начин нови подстрек политичком животу Србије. Државни удар 1903. који ће на престо као краља Петра И довести Карађођевог унука отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело Џона Стјуарта Мила "О слободи" и пружио својој земљи демократски устав. Започео је период парламентарне владе и политичке слободе који ће бити прекинут избијањем ослободилачких ратова. Балкански ратови 1912-1913. окончали су турску власт на Балкану. Турска је гурнута назад преко Босфора а на територији са које се повукла створене су националне балканске државе.

Атентан на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као изговор Аустрији да нападне Србију, означавајући почетак Првог светског рата. Српска војска је храбро бранила земљу и однела неколико великих победа, али је на карају надјачана здруженим снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске и била је приморана да се повуче са територије Србије марширајући преко преко планина Албаније до Јадранског мора. Након опоравка на Крфу, српска војска се вратила у борбу на Солунском фронту, заједно са другим снагама земаља Атанте које су укључивале Француску, Енглеску, Русија, Италију и САД. У Првом светском рату Србиј јa поднела 1,264 000 жртава - 28% укупног становништва и 58% мушке популације, губитак од кога се никада није потпуно опоравила. Ова огромна жртва је допринос који је Србија дала победи савезничких снага и преображају Европе и света након Првог светског рата.


Србија као део Југославије(1918-1991)

Србија је била део Југославије од 1918. до 1991. Ово се може поделити нa следеће периоде:

1918-1941 - Краљевина Југославија
1941-1945 - Други светски рат
1945-1991 - СФРЈ
1991-1995 - Распад СФРЈ

Краљевина Југославија(1918-1941)

Након краја Првог светског рата и пада Аустроугарске и Отоманског царства, стекли су се услови за проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у децембру 1918. Идеја југословенства, која је дала име новој држави, дуго је гајена у интелектуалним круговима трију народа, али међународна констелација политичких снага и интереса до тада није дозволила њену реализацију. Међутим, после рата, интелектуални идеалисти су уступили место политичарима и најутицајнији хрватски политичари су од самог почетка били против стварања нове државе.

Хрватска сељачка странка (ХСС) предвођена Стјепаном Радићем а затим Влатком Мачеком, полако је расла и постала велика странка која се бори за хрватске националне интересе. По мишљењу њених вођа, југословенска држава није нудила задовољавајуће решење за хрватско национално питање. Одабрали су да воде своју политичку борбу кроз систематску опструкцију државних институција и стварање политичких коалиција у циљу поткопавања државног јединства, изнуђујући ан овај начин одређене уступке. Свако политичко и економско питање коришћено је као изговор за покретање тзв. "нерешеног хрватског питања".

У настојању да се суочи са овим изаовима и спречи даље слабљење земље, краљ Александар И је 1929. забранио националне политичке партије, преузео извршну власт и назвао земљу Југославија. Надао се да ослаби сепаратистичке тенденције и ублажи националистичке страсти. Међутим, дошло је до промене односа снага у међународним односима: У немачкој и Италији на власт су дошли Нацисти и Фашисти а Стаљин је постао апсолутистички владар Совјестског савеза. Ни једна од ове три силе није подржавала Александрову политику. У ствари, прве две државе су желеле ревизију међународних споразума склопљених након Првог светског рата, док су Совјети били решени да поврате своје позиције у Европи и воде активнију спољну политику. Југославија је представљала препреку овим плановима а Краљ Александар И је био стуб југословенске политике.

Током званичне посете Француској 1934., краљ је убијен у атентату у Марсеју од старне припадника ВМРО, екстремне националистичке бугарске организације која је имала планове да анектира територије дуж источне и јужне југословенске границе, уз помоћ Усташа, хрватске фрашистичке сепаратистичке организације. Међународна политичка сцена касних тридесетих обележена је растућом нетрпељивошћу водећих личности, агресивним ставом тоталитарних режима и извесношћу да поредак успостављен након Првпог светског рата губи своје упориште а његови заговорници губе снагу. Подржаван од стране и под притиском фашистичке Италије и нацистичке Немачке, хрватски вођа Влатко Мачек успели су да 1939. изнуде стварање Хрватске бановине (административне провинције). У споразуму је стајало да ће Хрватска остати део Југославије, али је она ужурбано градила независни политички идентитет у међународним односима.

Други светски рат и последице(1941-1945)

Почетком четрдесетих, Југославија се нашла у непријатељском окружењу. Са изузетком Грчке, све остале суседне земље су потписале пактове или са Италијом или са Немачком. Хитлер је вршио снажан притисак на Југославију да се прикључи Силама осовине. Влада је чак била спремна да са њим постигне компромис, али расположење у земљи је било потпуно другачије. Јавне демонстрациеј против нацизма изазвале су бруталну реакцију. Немачка авиација је бомбардовала Београд и друге веће градове и у априлу 1941. Силе осовине су окупирале и распарчале Југославију. Западни делови земље, заједно са Босном и Херцеговином, претворени су у нацистичку марионетску државу под називом Независна држава Хрватска (НДХ) којом су управљале усташе. Србију су окупирале немачке трупе, северне области су анектиране од стране Мађарске, а источне и јужне од стране Бугарске. Косово и Метохија су амхом анектирани од стране Албаније коју је подржавала фашистичка Италија. И Црна Гора је изгубила део територије у корист Албаније и окупирале су еј италијанске трупе. Словенија еј подељена између Немачке и Италије коај еј такође заузела и острва у Јадрану.
Водећи се немачким примером, Независна држава Хрватска је успоставила концентрационе логоре и починила страшан геноцид убијајући 750 хиљада Срба, Јевреја и Рома. Овај холокауст представљао је историјску и политичку позадину грађанског рата који ће избити педесет година касније у Хрватској и Босни и Херцеговини и који ће пратити распад Југославије 1991-1992.

Немилосрдни став немачких окупационих снага и геноцидна политика хрватског усташког режима произвели су снажан српски отпор. Срби су устали против хрватске геноцидне владе и нацистичког распарчавања Југославије. Многи су се придружили партизанским снагама (народно-ослободилачка војска предвођена Јосипом Брозом Титом) у ослободилачком рату и тако помогли победи Савезника. До краја 1944. уy помоћ Црвене армије, Партизани су ослободили Србију и до маја 1945. преосталу југословенску територију, срећући се са савезничким снагама у Мађарској Италији и Аустрији. Србија и Југославија су биле међу земљама које су имале највеће губитке у рату: 1.700.000 (10.8% становништва) људи је убијено а национална штета је процењена на 9.1 милијарди долара према ценама из тог времена.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1945-1991)

Док је рат још буктаo, 1943., проглашена је револуционарна промена друштвеног и државног система са укидањем монархије у корист републике. Јосип Броз Тито је постао први председник нове - социјалистичке - Југославије. Некада претежно пољупривредна земља, Југославија је трансформисана у индустријску земљу средњег ранга и добила је репутацију у међународној политици подржавањем процеса деколонизације и преузимањем водеће улоге у Покрету несврстаних. Социјалистичка Југославија је установљена као федеративна држава састављена од шест република: Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора, и две аутономне покрајине- Војводина и Косово и Метохија. Две аутономне покрајине су у исто време биле интегрални део Србије. Због такве административне поделе и услед историјских разлога Срби - најбројнији од југословенских народа - живели су у свих шест република и обе аутономне покрајине. Тренд обезбеђивања већих овлашћења за републике на рачун федеративних овлашћења постао је посебно интензиван после усвајања Устава 1974. који је подстицао експанзију хрватског, словеначког, муслиманског и албанског национализма и сецесионизма.

Распад СФРЈ (1991-1995)

Између 1991. и 1992., Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина су се насилно одвојиле од Југославије, док је Македонија то учинила мирним путем. Распад Југославије су подржале међународне силе које су признале право самоопредељења свим народима сем Србима који су у већини желели да и даље живе у Југославији. Сецесионистичке републике су убрзо добиле признање међународне заједнице у јасној супротности са принципом неповредивости међународно признатих граница суверених држава и без испуњења критеријума за међународно признање. Србија и Црна Гора су одабрале да остану у федерацији и на заједничкој седници скупштина Југославије, Србије и Црне Горе одржаној 27. априла 1992. у Београду усвојен је Устав СР Југославије, на тај начин потврђујући континуитет државе првобитно основане 01. децембра 1918.

Распад државне заједнице Србија и Црна Гора (2006)

У фебруару 2003., Република Србија и Република Црна Гора су усвојиле нову Уставну повељу која је трансформисала СР Југославију у државну заједницу Србија и Црна Гора. Повеља је обема републикама дала право да за три године одрже референдум и одлуче да ли желе да остану у државној заједници. Република Црна Гора је искористила ово право у мају 2006. и на јавном референдуму одлучила да напусти државну заједницу и прогласи независност. 05. јуна 2006. Народна скупштина Републике Србије усвојила је одлуку да је Република Србија држава и законски наследник државне заједнице Србија и Црна Гора.


Верзија за штампу
О Србији
Основне информације
Главни град
Државна обележја и химна Републике Србије
Устав Републике Србије
Историја Србије
Путовања грађана Србије у иностранство